Корак 1: Контролишите ситуацију
Идеално би било да сваки (планинарски) тим унапред одреди вођу спашавања (различит од главног вође пењања) или привремено одреди вођу.
Када се догоди несрећа, задатак овог вође је да одмах изврши почетну процену ситуације, додељивањем различитих задатака различитим људима или збрињавањем различитих повређених појединаца. Ово омогућава целом тиму да да најефикаснији одговор у најкраћем могућем року.
Корак 2: Приступите повређеном на најбезбеднији начин
Циљ овог корака је да се спрече даље жртве. Често на месту несреће, посебно непосредно након удеса, још увек постоје опасни фактори.
На пример, камење које падају, лавине, други објекти који падају или терен подложан ударима грома. Док прилазите повређеном, спречите даље повређивање себе и повређених.
Корак 3: Пружање хитне помоћи за повреде опасне по живот-
Ако дисање престане, живот је у непосредној опасности. Привремени престанак дисања може бити узрокован: ударом грома, ударцем тешким предметима, дављењем конопцима, тровањем угљен-диоксидом услед недовољне вентилације у снежним пећинама или шаторима или руптуром плеуре. Ако рањеник не добије благовремену помоћ, живот ће му бити угрожен.
Понекад премештање рањеника на безбедно место (нпр. у случају тровања угљен-диоксидом) или уклањање предмета који изазивају гушење доводи до тога да она спонтано настави да дише.
Ако су отежано дисање последица плеуралне пункције која нарушава негативни притисак у грудном кошу, рану треба одмах зачепити руком, а затим затворити газом.
Уопштено говорећи, за ране без очигледног артеријског крварења, превијање под директним притиском се може користити за заустављање крварења.
Ако постоји артеријско крварење у удовима или глави и врату, артерију проксимално од срца можете чврсто притиснути прстима или дланом да бисте зауставили крварење.
За веће, сложеније ране или ране које брзо крваре на удовима (где је превијање под притиском неефикасно), може се користити подвез. Подвез треба да се нанесе проксимално од срца, на страни екстремитета која је најближа срцу.
Корак 4: Заштитите рањенике и смањите њихов стрес Када је повређено, тело доживљава значајан стрес и постаје осетљивије на спољашње стимулусе као што су хладноћа и топлота. У овој фази дајте приоритет заштити повређених. Одржавајте телесну температуру у хладном окружењу и разговарајте с њима опуштеним тоном, уверавајући их да су у току спасилачки напори како би се смањио њихов психолошки стрес и уверио их.
Корак 5: Проверите да ли има других повреда
Након лечења{0}}повреда опасних по живот и обезбеђивања повређених, обавите детаљан преглед од главе до пете.
Неке повреде, посебно унутрашње повреде, можда неће бити одмах видљиве или очигледне под екстремним стресом и могу се открити само током-прегледа целог тела.
Након лечења рана, спасиоци треба да одмах обришу крв са својих руку како би спречили инфекцију и не би требало да покушавају да лече друге повређене особе без претходног поступања са сопственим ранама.
Корак 6: Развијте акциони план
Евакуишите се или пошаљите поруку и останите на месту чекајући спољну помоћ. У овом тренутку, вођа спасиоца треба да има свеобухватно разумевање повреда које су задобили сви повређени појединци.
У овом тренутку, време треба потрошити на заједнички рад на изради најефикаснијег плана евакуације, узимајући у обзир постојеће ресурсе и људство тима, повреде рањеника, терен и временске услове и доступност спољне подршке.
Водећи принцип је да се рањеницима обезбеди најефикаснији и најбржи третман у најкраћем могућем року.
Корак 7: Извршите акциони план
Без обзира на план који се спроводи, неопходно је пажљиво праћење рањеника, уз обраћање пажње на временске прилике и терен. Акциони план треба сходно томе прилагодити ако се ситуација промени.
У хаотичним последицама несреће, пажљиво пратити сваки корак је нереално. Свака теорија мора се флексибилно и на одговарајући начин применити у пракси.
Операцијама спасавања се мора приступити из холистичке перспективе, са свеобухватним разумевањем ситуације. У ситуацијама на отвореном, ресурси, време и радна снага су ограничени. Понекад је потребно жртвовање мале количине за веће добро да би се губици свели на минимум.
На крају, важно је подсетити све да је лична безбедност најважнија у напорима спасавања. Обезбеђивање сопствене безбедности омогућава вам да пружите већу и ефикаснију помоћ другима.
